Туцовић: Бог је колекционар слика

Најновије:

BackBox

Parrot OS

Tails Deep Web

Encryption PGP

Туцовић: Бог је колекционар слика

Народу се пред спавање сервира понеки ријалити шоу, да лакше склизне у кому. Мислећи људи су потиснути у страну.

Уметници су у најамном односу спрам кустоса и куратора, заменљиви делови текста који исписују други. Галерије и музеји данас често као да анестезирају људе. У њима је уметност на нивоу шока, штоса, забаве, политички употребљива, не поставља битна питања, не додирује душу, стерилна је, или, како се то каже – политички коректна. Присуствујемо тоталној злоупотреби уметности, каже наш саговорник.

Милан Туцовић (1965) водећи је сликар своје генерације. Врло даровит и веома скроман, срдачан, топао и повучен истовремено,неко је ко успева да једном ногом буде у овом, а другом у неким другим световима. Тражећи локал где ћемо разговарати,Туцовић и ја смо лутали улицама, ја нисам имала батерије за диктафон, у кафеу где смо одабрали да седимо нису примали картице и тражили смо негде аутомат. Ходајући за њим кроз Београд, мислила сам о Туцовићевим сликама које су својеврсни реликвијари, на којима ликови имају лица деце са оног света која су се заиграла.

Време не влада овим платнима на којима откуцава вечност, већ простор, и то онај Шејкин простор, на коме проналазимо обичне предмете који одједном као да имају магијска својства. Нежна лица са његових слика као да шапућу: „Јесам ли ја чувар брата свога?” Током децембра и јануара, галерија РТС-а била је непрекидно пуна посетилаца који су месечарским ходом пролазили поред Туцовићевих слика. Ту је и монографија коју је о њему написала Миланка Тодић. О томе, Туцовић каже:

Седам година нисам излагао у Београду. У септембру 2009. била је једна мања изложба у новоотвореној галерији „Уроборос”. Читаву изложбу чинила је – једна слика. Та изложба последица је жеље да се створи једна амбијентална целина у којој се прожимају документарност и фикција. Свет је данас затрпан разним визуелним сензацијама, и то пред сликаре ставља много сложеније захтеве у смислу онога шта се дешава са сликом када изађе из атељеа. Свака изложба мора данас имати нешто што ће привући гледаоца, убедити га да то пред њим није испразна реклама коју треба прелетети оком. Ту једну слику под називом „Пристаниште” радио сам три године. Рад на слици пратио је сниматељ и фотограф Бранко Пелиновић камером и фотоапаратом, а од сировог материјала млади дизајнер мултимедија Бојан Каначковић измонтирао је филм у трајању од 20 минута. Филм прати музика Тома Вејтса, музика коју сам најчешће слушао док сам радио на слици. Очекујем да кад посматрач погледа филм другачије гледа и слику која је пред њим, другачије посматра и доживи „Пристаниште”. Можда је људима нашег доба теже да остваре спонтан и директан уплив у енергију и значење слике, па је то прожимањефилма, музике, фотографије, поезије сада драгоцено.

Да ли је данашњи човек изложен терору слика, визуелног – телевизија, медији, на све стране су слике, бомбардовани смо сликама, сликама других, сопственим сликама, све су радње у огледалима, видимо безброј својих одраза, данас постоје градови у којима вас непрестано снимају, на пример Лондон?

Постоји интересантан есеј Арнолда Шенберга из тридесетих година прошлог века, где он говори о тадашњем аудио терору. Замислите моменат када је радио тек у повоју, а већ неко говори о аудио терору. Јер пре тогамузика се слушала само у цркви, на неким краљевским свечаностима или у крчмама. Музика није била општеприсутна. Аудио терор и данас је присутан, рецимо овог тренутка, док разговарамо, присутна је музика желели ми то или не. А о терору слике да и не говоримо, стално гледамо слике,гледамо телевизију, билборде, носимо слике на оделу, рекламе…

Да ли је човек до те мере бомбардован визуелним, сликама, да је постао, у извесној мери, слеп?

У Светом писму се каже: Не сипа се ново вино у мешине старе. Очигледно је да је стари начин презентовања слике као ликовног дела сада неприхватљив. Публици се на посебан начин мора презентовати ликовно дело, јер смо у извесном смислу присиљени да се бранимо од превеликог броја слика да бисмо сачували свој унутарњи свет. Изложбе морају бити другачије, целовите, са одређеним циљем, са тезом. Морају бити динамичне, уз присуство, рецимо, документарног материјала, сугестивне поставке или нечег сличног што ће посматрачу олакшати приступ често херметичном свету сликара. Посматрача морамо покренути да не буде пасиван шетач већ онај „други”, без кога се не рађа уметност. Јер, не заборавимо, ако је слика права, она је сусрет посматрача са самим собом. За тај сусрет се вреди борити.

Да ли непрекидно у себи носимо слике, без обзира да ли смо сликари? Да ли смо сви ми колекционари унутарњих слика?

Мислим да јесмо. Често размишљам о оној библијској реченици „У почетку беше реч”, јер ми се чини да је слика старија од саме речи. Језик се касније формирао на основу слика, визуелних симбола. Слика је примарнија од речи. Ми мислимо у сликама, бар ми који смо из света уметности.

Писци који као да проговарају са Ваших слика су Киш, Сингер, Бруно Шулц…

Сада том списку додајем и песника Збигњева Херберта, чију сам поезију и есеје много читао. Допао ми се начин на који код њега у некаквом свевремену постоје и прошлост и садашњост. Себе видим као некога ко пролази кроз историју уметности пешице, полако, трагајући за ослонцима у античкој уметности, ренесанси, али и у искуствима XX века.

XX век био је век деконструкције…

Трагично је колико је у људима била јака та потреба за деконструкцијом, вивисекцијом и атомизацијом света. Бојим се да се тај експеримент завршио потпуним раскидом са нашим религијским, магијским, духовним бићем. У пећини Ласко,сликар који слика бика то чини као део магијског ритуала нераскидиво повезаног са животом. Стваралачки чин извире из потребе да се одржи живот. Пикасо слика бика као реминисценцију на бика у пећини Ласко, уметност постаје игра ликовних елемената која полако почиње да губи везу са дубинама нашег бића…

Често путујете, најчешће ка Грчкој. Верујете ли да је свет настао у светом басену Медитерана?

Моји су преци из словенских шума, али да верујем у реинкарнацију веровао бих да сам пореклом из Медитеранског басена. Када одлазим тамо, као да се враћам кући. Волим Пелопонез и његову заводљиву шкртост у којој се родила наша цивилизација.

Вашим сликама влада ћутање, селенцијум. Ликови на Вашим сликама воде унутарњи монолог…

Воде унутарњи монолог, али није уметност ту. Уметност настаје не на платну, већ у сусрету са другим. Она постоји, титра, сија, на том растојању од метра између слике ињеног посматрача, у тој светој тишини.

У православљу постоји једна реч – тиховање…

У том стању тиховања, неме комуникације слике и њеног посматрача, довршава се сам стваралачки процес. Живот слике заправо тада почиње.

У младости сте доживели посебно осећање пред једном Леонардовом сликом?

Велики уметници попут Леонарда остају вечита тајна. Начин на који је насликао босу Богородичину ногу на камену доказ је божанског уплива – стопало је сликано тако суптилно као да је од духа саткано. Као дете имао сам малу књижицу са Богородицом међу стенама и готово увек је била поред мене. Када сам у Лувру стао испред те слике, као да сам био испред нечег што је моје.

Сањате ли ноћу да сликате?

Сањам, али независно од тога, сада већ годинама сликам као што дишем. Музе ме одавно не посећују, и не жалим због тога. Сликање је стање духа у коме или јесте или нисте.

Човек има неутаживу потребу за уметношћу. Па ипак, око нас се познате галерије и књижаре гасе…

Неолиберална економија и концепт света где је профит алфа и омега свега, неминовно су довели до тога да се књижаре гасе. Народу се пред спавање сервира понеки ријалити шоу, да лакше склизне у кому. Онај ко много чита поставља много питања и прави проблеме.

Неко је то одлично схватио и мислећи људи су потиснути у страну. Уметници су у најамном односу спрам кустоса и куратора. Постали су само заменљиви делови текста који исписују други. Галерије и музеји данас често као да анестезирају људе. У њима је уметност на нивоу шока, штоса, забаве, политички употребљива, не поставља битна питања, не додирује душу, стерилна је, или,како се то каже – политички коректна. Присуствујемо тоталној злоупотреби уметности, јер уметност није уметност ако не поставља суштинска питања људске егзистенције. Наше друштво је сиромашно, Србија централизована, све што се догађа, догађа се у Београду, а у њему има све мање галеријских простора. Постоји Културни центар Београда и Салон музеја савремене уметности, али они већ дужи низ година функционишу као приватни простори отворени само за „рецентну уметност”, видео радове, инсталације, концептуалну уметност. Ту сликарства готово да нема. Живимо у малој средини и она је кумовала једном провинцијском духу, духу сукоба и свађа. Људи иду само на то да омаловаже једни друге.

Шта је то са словенским човеком, са тим неким „оријенталним песимизмом” који влада код нас, како би то Кустурица рекао?

Код нас влада грч у желуцу и жеља за сукобом. Немамо свест да је успех другог шанса и за нас саме. Кустурицу често нападају превиђајући изузетну каријеру коју је направио у свету. То је онај провинцијски дух који је, нажалост, најчешће генерисан из саме престонице,њених, назовимо то, „културних центара моћи”…

Србима као да не треба непријатељ, као да смо сами себи довољни…

У „Алану Форду” постоји натпис:„Тражи се непријатељ”. Код нас за тим натписом нема потребе, ми непријатеље рађамо сами.

Да ли смо изгубили то невино око потребно да би се стварала уметност или смо у политици преко главе?

Ово друго је, бојим се, одговор. Невоља је у томе што је неко прогласио да то невино око више није у моди.

На ког сликара мислите када сликате?

Можда на Балтуса. У веку у којем су сви желели да буду модерни, он то није желео. Сликао је сопственим стилом, повучено, али тако да су на крају његове слике куповали Пикасо, Миро… Данас је то име које зрачи и враћа веру да је аутентичан свет појединца значајан многима. Не верујем у политички ангажовану уметност.

Да ли је и у антици било купопродаје душа, најчешће данашње трансакције?

Одувек је било трговаца душом, само је питање човековог пристанка. Данас се за продају душе нуди много. Душа која неће да се прода за материјална добра, позиције, титуле, плаћа високу цену. Непристајање је тешко издржати. Данас мало људи заиста жели слободу. Слобода значи буђење са грчем у желуцу, сваког јутра…

Јесте ли Ви слободан човек?

Бити слободан је исто као бити хришћанин. Слобода се никада нема за стално, свакога дана човек се бори за њу.

Кад се све заврши, кад одемо са земље, шта понесемо?

Слике, вероватно слике и то не оне које смо насликали, већ носимо сећања, успомене, слике из нашег живота. То је Киш описао у „Енциклопедији мртвих”.

Онда је Бог колекционар слика?

Да, у његовом уму има много слика.

Интервју: Сања Домазет, Политика – 30 Јануар 2010

Уметност:

Влада Величковић

Гаврани полетели у небо

Љуба Поповић

In Memoriam

Милан Туцовић

Бог је колекционар слика

Жељко Ђуровић

Магични број 107

Леонид Шејка

Премеравање одсјаја

Анонимни

Прочитај више о: Anonymous

Анонимни Почетна

Уметност

Прочитај више о: Art

Уметност Почетна

Глобализам

Прочитај више о: Novus Ordo Seclorum

Глобализам Почетна

Слике

Погледај слике: Уље на платну

Галерија Почетна