Величковић: Гаврани полетели у небо

Најновије:

BackBox

Parrot OS

Tails Deep Web

Encryption PGP

Величковић: Гаврани полетели у небо

Као држава, стално смо изложени некаквим условљавањима, уценама. Стално је неки диктат. Зато је најважније да сачувамо достојанство.

Мајстори, мердевине, велике слике које чекају да буду окачене на зидове Галерије Српске академије наука и уметности, призор је који смо јуче затекли уочи отварања изложбе једног од наших најуспешнијих уметника – Владимира Величковића. Мајсторима је олакшан посао, јер је Влада Величковић сликар и архитекта, те је сам израдио план поставке, као што то обично и чини за своје изложбе.

После успелих представљања својих радова у престижним музејима Француске – у Тулузи и Марсељу пре годину дана, Величковић је донео нове радове да их покаже и београдској публици. Изложба се састоји из два дела: у Галерији САНУ у четвртак у 19 часова биће отворена изложба слика, док ће сат касније у Музеју „Цептер” посетиоци имати прилику да виде и Величковићеве цртеже. Док разговарамо, Величковић нам показује обимну, луксузну монографију (од четири и по килограма) недавно објављену у Француској, у којој је заступљен пресек сликаревог рада од 1954. године до данас.

И на вашим најновијим платнима доминира гавран, овог пута чини се као да најављује још јаче осећање стрепње. Шта се догодило са гавраном, једним од ваших доминантних симбола?

Оно што је било назначено на претходној изложби (2002. у Галерији САНУ) развило се. То је промена у самом концепту слике који је сада заокупљен гавраном који је полетео. На прошлој изложби гаврани су били на земљи. Сада су полетели и заузели важан простор на слици. Увек у вези са одређеном ситуацијом – некада је то људска фигура, некада простор, али гавран је свакако преузео веома важну улогу у овим новим садржајима. Претећи је, активан, насилан. Он је грабљивица, стрвинар и као такав је у контакту са целим нашим простором, када није у контакту само са људском фигуром. Мене се тиче овај наш простор и осећам га као свој проблем. Али, гавран је везан за глобални свет и на догађања поводом којих желим да реагујем.

Када се мотив гаврана први пут појавио на вашим платнима?

Давно, шездесетих година. Најпре стидљиво и није имао ову и овакву функцију. Био је ту, био је црн, био је у подножју догађања. Био је везан за страшила која се сада појављују у варијанти распећа. Онда га једно време није било, па се сада опет вратио…

Да ли запажате разлику у реакцијама, у доживљају ваших слика код француске публике, с једне, и овдашње публике, с друге стране?

Нашој публици је ближа моја тематика која, као што знамо, није за све прихватљива. Често је и сасвим неприхватљива. Француска публика се временом полако привикла на те садржаје, али био је то дуг пут. Било је комплимената у односу на то како је нешто урађено, али није до краја прихваћена ова тематика и садржај. Француска публика је то одбијала и понашала се у функцији тамошњих сензибилитета. Мукотрпан је био пут мојих тема до коначног прихватања и признања. Говорим о суштинском прихватању код шире публике, која је имала реакције са извесном задршком.

Шта је био сензибилитет француске публике?

Био је у складу са концепцијом која је додељена сликарству као декоративном елементу без великих емоција, без узнемиравања, без агресивности. Ја сам одлучио да издржим на том путу, да не прихватим компромисе са убеђењем да ће једног дана то и бити прихваћено. На изложби у Тулузи сам имао прилику да са публиком комуницирам, и то је био сувише емотиван сусрет, чак патетичан.

Како се то показало?

Па било је и суза. А знате, кад се суочавате са неким ко плаче није баш пријатно.

На овој изложби примећујемо и промене у колориту, тачније појачану сивоплавичасту гаму…

Та сивоплавичаста гама је присутна негде од шездесетих и седамдесетих година. Сада је мало хладнија и као таква доприноси ефикасности доживљаја. Сваки пут је нека промена везана за базу постављену много раније. И симболи се нису променили од тих шездесетих година, само се догодила трансформација или мутација. Свака слика једноставно вуче другу, и то је у мом случају спонтан, непрограмиран процес везан за инстинкт који ме до сада није издао.

Како лично доживљавате актуелне догађаје у вези са преговорима о судбини Косова?

То је све болно, погађа ме и боли. Нисам довољно паметан да одговорим на то питање. Како дозволити да се нешто догоди а да то не буде увреда за наш народ, да се избегне једно опет могуће понижење. Најважније је да сачувамо достојанство.

Да ли нас Европа заиста жели?

Ми смо стално изложени некаквим условљавањима, уценама. Хоћете ли да урадите ово, хоћете ли оно. Стално је неки диктат. Кад се један проблем реши, одмах се измисли други, и то је као нека врста трке са препонама која треба да нас доведе до циља са именом Европа. С друге стране, сведоци смо чињенице да је и Европа нестабилна, што је довело до неких нежељених догађања, катастрофалних пре свега на економском плану. Не знам како ће се Европа извући и да ли ће нас прихватити раширених руку као нешто добродошло или као нужно зло.

Да ли се и како се у Француској осећа криза?

Када је реч о култури, примећује се смањена музејска и галеријска активност. Али Француска је ипак богата земља, Французи су веома привржени својој култури и уметности и труде се око свега што је важно за њихову културну промоцију.

Како ће наша култура преживети сав немар коме је препуштена?

Ми смо на граници понора и мало нам фали да се у њега сурвамо. За Народни музеј је било потребно двадесет милиона евра. Мислим да то није недостижна сума за једну озбиљну земљу, све је могло да је било воље. Али, да ли се неко запитао колико је штете нането генерацијама које нису никада ушле у Народни музеј.

Ми имамо много креативног потенцијала. И заиста бисмо имали шта да покажемо свету. Кад сам радио монографију, прелиставајући своју биографију подсетио сам се колико се седамдесетих година циркулисало: изложбе су организоване од Јапана до Америке, показивали смо свету наш потенцијал. Бојим се да нас не прогута црна рупа.

Ваш син Вук Видор је директор Културног центра у Паризу. Било је доста похвала на рачун тога како је за време његовог мандата сређен центар. Ипак, он неће више бити на челу центра. Шта се догодило?

Немам коментар.

Како изгледа ваш дан у Паризу? Колико времена проводите у атељеу?

Сваки дан по цео дан.

Политика, Марија Ђорђевић – 21 Мај 2013

Уметност:

Влада Величковић

Гаврани полетели у небо

Љуба Поповић

In Memoriam

Милан Туцовић

Бог је колекционар слика

Жељко Ђуровић

Магични број 107

Леонид Шејка

Премеравање одсјаја

Анонимни

Прочитај више о: Anonymous

Анонимни Почетна

Уметност

Прочитај више о: Art

Уметност Почетна

Глобализам

Прочитај више о: Novus Ordo Seclorum

Глобализам Почетна

Слике

Погледај слике: Уље на платну

Галерија Почетна