Овај рад Перише Рељића представља дубоку економску и егзистенцијалну анализу модерног капитализма, где аутор разоткрива како савремени корпоративни систем суптилно укида појам приватне својине, претварајући власнике у вечне закупце.
Апстракт: „Корпоратизам: илузија власништва”
Контекст и повод
Рад се бави трансформацијом класичног капитализма у глобални корпоратизам. Периша Рељић анализира како се кроз дигитализацију, законске регулативе и економске моделе „претплате” (subscription economy) систематски уништава право појединца да истински поседује ствари, било да је реч о некретнинама, софтверу или самом новцу.
Централна теза
Главни фокус је на парадоксу модерног доба: док нам се нуди „свет на длану”, ми заправо губимо контролу над сваким аспектом своје имовине. Кључни стубови су:
- Фатаморгана поседовања: Теза да је власнички лист постао само привремена дозвола за коришћење, коју корпорација или држава могу повући у било ком тренутку под изговором „ажурирања услова” или „виших циљева”.
- Нови феудализам: Рељић повлачи паралелу са средњовековним системом, где су сви били закупици на земљи господара. У овом случају, „господари” су технолошки гиганти и инвестициони фондови попут BlackRock-а или Vanguard-а.
- Агенда без поседовања: Директно повезивање корпоративних пракси са циљевима Агенде 2030, где се „одрживост” користи као параван за масовну експропријацију приватне својине од средње класе.
Кључни стубови анализе
- Дигитални окови: Како „паметни” уређаји и софтверски лиценцни уговори омогућавају произвођачима да контролишу (или онемогуће) производ чак и након што је он „купљен”.
- Валутни затвор: Улога дигиталног новца централних банака (CBDC) у финализацији илузије власништва над сопственим радом и уштеђевином.
- Ерозија суверенитета: Анализа слабљења националних држава које постају само сервисни центри за спровођење воље транснационалних корпорација.
Закључак
Рељић закључује да је корпоратизам најсавршенији облик тираније јер се спроводи кроз „комфор” и „ефикасност”. Текст је позив на препознавање ове илузије и повратак стварним, опипљивим вредностима и личним поседима као једином гаранту индивидуалне слободе. Без стварног власништва, човек је само пролазни корисник сопственог живота.
Кључне речи: корпоратизам, приватна својина, Агенда 2030, нови феудализам, дигитална контрола, економска зависност, Периша Рељић.
Текст први пут објављен: Децембар 2015
Матрикс наших живота састављен је од низа лажи представљених нам као неоспорне истине:
- „Kindergarten“ образовање учи о различитим друштвеним уређењима: феудализам, комунизам или демократија – заборављајући „ситницу“ да се иза свих њих крије увек само један основни принцип:
- Корпоратизам је заједнички систем удружене владе, војске и крупног бизниса, a зачетник глобализације (Novus ordo seclorum) био је Папа Бонифације VIII својом булом
„Unam Sanctam Ecclesiam“
Аутор: Периша Рељић
Корпоратизам: илузија власништва
Папска була из 1302 године била је идеолошка претеча „Агенде 21“ одскора познате као план (не)одрживог развоја 2030 УН. Бонифације VIII је својим указом де факто положио право на целу земљу. Ватикан је булама „Romanus Pontifex“ 1454 положио право на сво земљиште на планети. Папским указом „Aeterni regis“ Ватикан је положио право на сво приватно власништво, да би 1537 булом „Convocation“ преузео власништво и над свим људским душама на земљи.
„Агенда 21“ недавно брендирана у „план (не)одрживог развоја 2030“ Уједињених Нација представља завршни чин пројекта Novus ordo seclorum. Крајњи циљ УН Агенде је поседовање свих ресурса на планети: обрадиве земље, воде, рудних богатстава, животиња, биљака и „људских ресурса“. Свеједно да ли под управом Ватикана или Уједињених Нација, потпутно власништво од стране система аутоматски искључује сваки облик праве личне својине.
„Kindergarten“ образовање у форми каквог познајемо садашњи школски систем учи нас о различитим друштвеним уређењима: феудализму, комунизму и демократији. Ситница коју школски систем програмирања људи заборавља је да се иза свих друштвених уређења крије један исти основни принцип: корпоратизам.
Корпоратизам је заједнички систем владавине заснован на блиском удружењу власти, војске и крупног бизниса. Данашњу тријаду корпоратизма на глобалном нивоу чине Вашингтон као војни центар, Лондон као срце крупног капитала и Ватикан у улози власника наших душа. Присуство Папа Фрање седници УН на којој се промовисала „Агенда 2030“ није изненађење ако се зна улога Ватикана у самом зачетку корпоратизма.
Вишевековни напор елите да цео свет стави под своју контролу пролазио је кроз фазе глобалних сукоба, јер ништа не мења свет као светски рат *. Колико је све подређено глобализацији сведочи податак да су државе означене као „осовине зла“ наводног рата против тероризма биле искључиво оне које нису имале централну банку. Централизација државне банке предуслов је увођења земље у дужничко ропство, чиме се доводи у подређени економски положај који омогућава лако даљинско управљања из Лондонске централе.
Рат против тероризма, ширење демократије и „ЦИА пролећа“ послужила су као повод за окупацију Србије, Афричких и Азијских земаља. НАТО као ударна песница корпоратизма ставио је већи део светских ресурса под контролу новог поретка. Нафтна поља, рудници злата и дијаманата већ су у поседу корпорација, а за кључне гасоводе тренутно се ратује у Сирији.
Преузимање обрадивог земљишта у надлежности је УН структура, које отимачину приватног власништва називају „одрживим развојем“. Драстичним подизањем пореза, измишљањем нових такси и манипулацијом временских услова (HAARP) систематски се уништава могућност производње хране од приватних лица. Тотална контрола хране и пијаће воде кључна је за спровођење тоталитарног корпоратизма – бегунцима од система преживљавање није могуће.
Матрикс наших живота састављен је од низа лажи, представљених нам као неоспорне истине. Једна од најпогубнијих илузија модерног света је привид личне слободе и приватног власништва. Живот у корпоративном свету састоји се од устајања у време задато од корпорације, одлазак на корпоративни посао, прехрану корпоративном храном и „слободно време“ проведено уз корпоративне медије.
Теорија приватног власништва пада у воду када схватимо да смо уместо власници – само најамници наше куће, стана, аутомобила и породице. Поносни роб који плаћа држави рекет (порез, таксу) може живети у „својој“ кући и возити „свој“ аутомобил. Оног тренутка када корпоративној држави престану уплате пореза и такси – илузија „приватног власништва“ нестаје заједно са заплењеном имовином.
Породица и деца само су једна у низу „играчки“ којом корпоративни систем држи робове у стању покорности. Чак и наша деца нису наше – већ државно власништво, које нам корпоративни систем може одузети по потреби. Једина разлика између некадашњег робовласништва и садашње „владавине демократије и људских права“ је жиг на руци поносног роба – који ће сада бити електронски.
најбољи робови су они који тога нису ни свесни
Референце:
„Korporatizam“ Jeffrey Grupp
„The Awakening“ by Max Igan