- Матрикс „механизма“ на коме почива нови светски поредак базира се на свемоћи супер-државе, праћеној илузијом утопије безумног колектива.
Аутор: Периша Рељић
Живот изван „матрикса“
Уписивањем у матичне књиге рођених, захваљујући старом термину Римског права „Capitis Deminutio Maxima“, родитељи пријављују своју бебу држави – као легални предмет доживотног опорезивања. Државно власништво над привидно слободном особом траје до краја живота. Монопол „механизма“ над свима нама је неприкосновен, увек заштићен законима и механизмом репресије – финансираним управо од стране самих грађана.
- Монопол над новцем „механизму“ даје могућност контроле становништва кроз плате, порезе, таксе и дужничко ропство као последицу свега тога. Илузија утопије нестаје када држава тонући у економски колапс повуче и становништво са собом.
Дизајнирани колапс економија националних држава за циљ има њихово преузимање од стране банкарских картела – са становништвом као колатералном штетом. Ултимативни циљ Агенде 21 УН је поседовање обрадиве земље, воде, хране, природних богатстава и енергетских система – ради контроле становништва неспособног за самостални живот.
Термин „Off Grid“ преведен буквално значи изван мреже, фигуративно односи се на самостални и независни начин живота. Одрживи начин живота подразумева склад са природом, производњу сопствене хране и коришћење обновљивих извора енергије.
Најједноставније поређење оваквог начина живота је модернизована верзија Шумадијских села почетком прошлог века. Убитачни темпо глобалиизације, са материјалним као ултимативном вредношћу свео је живот на лошу имитацију „Reality Show“. Матрикс безначајног шрафа технократске машинерије, код све већег броја људи изазива жељу за променом.
Изван мреже не односи се само на домаћинства која нису повезана на електричну мрежу, већ на све оне који не желе живот у матриксу „механизма“. Ради се о стилу живота без зависности и плаћања рачуна државним енергетским, водоводним и комуналним предузећима – уз прозиводњу сопствене хране.
- „Off Grid“ домаћинства су аутономне јединице за живот стварно, а не само формално независних особа. Све виднији долазећи економски колапс у свету праћен је све већим бројем оних који се одлучују за њега.
Разлози финансијске природе, очување природе, жеља за мирнијим начином живота и смањење зависности од државно-корпортивног „механизма“ само су оправдања за повратак природи и себи као делу стварног света.
Куће се граде у природи од локално доступних материјала, или се дорађују већ направљена сеоска домаћинства. Поседовање воде, углавном у смислу код нас популарних бунара је од приоритетног значаја. Достојна алтернатива је скупљање кишнице и складиштење у бурадима; вода из реке или језера могу се користити као техничка вода али не и за пиће.
Проблем грејања решава се углавном фосилним горивима (дрво), а соларни панели су задужени за самостални енергетски систем. По цени старог, јефтиног половног аутомобила може се решити питање електричне енергије довољне за фрижидер, телевизор, компјутер и пуњење мобилног телефона. Месечни рачуни за потрошене киловате, поскупљења и таксе постају ствар прошлости.
Аутономни стил живота подразумева и самосталност у храни, самоодрживо домаћинство своју продавницу хране има на свом имању. Житарице као базична прехрана појачане су воћем и поврћем из органске баште, чији део може бити заштићен најлоном за свеже природне производе током целе године. Узгој домаће стоке обезбедиће довољно меса, млека и јаја из сопствених извора. Главобољу вам више неће правити новински наслови:
„пронађена салмонела у Ледо уситњеном пилећем месу“ или
„у Nestle нудлама превише олова“ – Економске Вести
Такозвана „Barter“ систем заснива се на директној размени (трампа) робе или услуга без коришћења новца. Економија без коришћења новца карактеристична је за време монетарних криза, хиперинфлације и – глобални економски колапс у најави. Таквим начином директне размене уједно се слаби и сам „механизам“, који живи управо на профиту туђег рада.
Искључење из система глобалне „економије балона“ која је пред пуцањем није само начин „одрживог“, већ сигурног живота и личног развоја. Утопија „механизма“ има своје предности док државни систем функционише, али је зависност од њега сигуран пут у заједничку пропаст.
Сагледамо ли „Off Grid“ тематику из једног прагматичног угла: ако се Арапима исплати да пређу пола света и купе салаше у Војводини, или празна села у Србији и Босни – можда је на нама да их напунимо (села, а не Арапе – примедба аутора).
„Арапи преплавили БиХ: купују земљу, некретнине и напуштена села“ – наслов
- „Ван мреже“ није само начин живота, већ и јасна политичка изјава појединца као последица жеље за слободом. Механизам система који се огледа у материјализму, корупцији и похлепи све већи број људи тера у дужничко ропство.
Алтернатива матриксу глобалног „механизма“ контроле мреже је излазак особе из ње