Периша Рељић: Зашто сликам (Artist Statement)
- Моје стваралаштво није бег од стварности, већ фронтални судар са њом.
У процепу између класичног уља на платну, објектива фотоапарата и дигиталног активизма, трагам за сржи људскости у свету који се убрзано дехуманизује. Вођен идејом апсолутне слободе и анархистичким духом, моје дело је визуелни отпор ‘глобалном Гулагу’ и технократском мраку који нас окружује.
Верујем да је истина о животу често екстремна и сурова.
Моја улога као уметника није да ту истину улепшавам ради тржишта, маркетинга или лакше продаје. Напротив, мој задатак је да ту суровост документујем кроз кист, објектив и код. Моја уметност је Memento Mori модерног доба – сведочанство о опстанку слободног човека унутар система који слави добровољно ропство.
Кроз различите циклусе – од психолошке тежине уља на платну до фотографских серија попут ‘Меморије ђубришта’ – истражујем нераскидиву везу између пропадања материје и неуништивости људског духа.
Мој рад је неодвојив од концепта ‘Анарха’ – сувереног појединца у неслободном свету. У таквом поретку, уметнички чин престаје да буде пука естетика и трансформише се у директан отпор против корпоративног фашизма и дигиталне контроле.
У свету програмираних маса, бирам да будем онај који говори неугодне истине. Моја етика одбија улепшавање; моје платно је поље где се истина не продаје, већ живи.
Моје стваралаштво је фронтални судар са стварношћу и визуелни отпор ‘глобалном Гулагу’ дехуманизованог света. Између класичног уља, објектива и дигиталног активизма, доследно тражим истину о Анарху – слободном човеку у систему који слави ропство. Моја уметност није украс, већ бескомпромисни Memento Mori модерног доба који одбија маркетинг и бира сурову искреност
У мом раду, класични портрет и акт не служе слављењу хармоније, већ деконструкцији лажног реда. Користећи референце на историју уметности, попут Вермерове композиције или академског акта, ја те форме подвргавам ‘хируршком’ захвату: одузимам им маркетиншку допадљивост и уводим их у простор отуђења. Ови изобличени профили су моје визуелне дијагнозе – они не приказују спољашњу лепоту, већ унутрашњу ерозију човека под притиском технократског мрака. Кроз агресивни потез и оштре контрасте, класични мотив постаје бојно поље на којем се суверени појединац, Анарх, суочава са сопственом пролазношћу и друштвеним оковима.