Протести у Србији: Чобан тера овчице

slider, Наслови
  • 200,000 пословично наивних двограмомозгаша* који су са великим очекивањима дошли на протест кући се (чак и буквално) вратило покисло.
  • Најављени као „Дан Д“, крај Вучићевог режима и његове слободе, протести 15-ог марта ће остати забележени као најбројнији после 5-ог октобра 2000.
  • Јучерашњи протест је најбољи показатељ да су овце, осим за шишање, врло захвалне и за шетање, уз разлику да ове хуманоидне овце не траже чак ни траву за испашу – блејање је сасвим довољно.

Протести у Србији: Чобан тера овчице

Скуп у Београду 15-ог марта најављиван је данима уназад као „Дан Д“ Вучићевог режима. Бројни аналитичари и скоро сви „јутјубери“ су се унапред сладили хапшењем Врховног Болесника и (још једним у низу) ослобађањем Србије од тираније. Занимљиво да дан после нико од њих није (нити ће) изаћи пред јавност и извинити се се за лагање и свесно обмањивање својих слушалаца, праилаца, суграђана… Уместо тога, исти ти шарлатани ће на неке следеће протесте истим лажима позивати народ да присуствује као и на свим претходним протестима. Пословично наивна маса двограмомозгаша са памћењем златне рибице ће послушно – као и до сада, излазити, скандирати, шетати и враћати се кући необављеног посла.

Терапија каналисања гнева се у јушерашњим протестима показала једнако делотворном као и претходних деценија. Пуних 35 година људи у Србији неуморно одлазе на протесте, где их неко добро прошета (добро за кардиоваскуларни систем), извиче (добро за централни нервни систем) и након тога пошаље кући до следеће победе. До „другог полувренема“. До неког другог „има дана за мегдана“. Сума сумарум, све остаје исто као пре – што и јесте био циљ.

„Једини резултат оваквог начина отпора је – давање илузије отпора, што је од самог почетка и био циљ. (све остаје исто као пре)“ – из текста „Каналисање гнева“, написаног марта 2015.

Највећи скуп против власти још од 5-ог октобра 2000., окупио је око 200,000 људи који су са великим надама дошли да оборе Вучића и његов режим. Уместо било каквог конкретног деловања, двограмомозгаши су – као и на свим протестима до сада, прошетани београдским улицама и након тога послати кући. Ова импотентна шаролика маса са количином тестостерона као у старачком дому последње је у низу разочарења свих оних који су надали било каквим променама на боље у Србији. Након јучерашњег (назовимо то правим именом) дебкла, ова и оваква Србија ће годинама које долазе остати без снаге за новим масовним окупљањем.

Такозвани „студентски протести против корупције“ само су један у дугом низу јалових переформанса којима се залуђује пословично наивне масе у Србији. Сетимо ли се претходних перформанса, као што су демонстрације 90-их, разне „крваве кошуље“, медијске трасе, један од 5 милиона, лако је погодити да се ни овим тзв „студентским“ протестима ништа неће променити.

Квалификације које пласирају опозициони медији о „позитивној енергији“, „другом полувремену“, „доброј атмосфери“, „емотивним сусретима“ и неизбежним „сузама“ постале су саставни део клишеа безмудих розекошуљаша. 200,000 људи није дошло у Београд зарад позитивне енергије, атмосфере и емотивних сусрета, већ да сруши Врховног Болесника и размонтира његов злочиначки режим. Сви које занима како функционише систем управљања у Србији, нека пажљиво прочитају следећи пасус.

Британска круна својим колонијама и њиховим ресурсима управља индиректно, преко посредника. Тај посредник се – небитно од имена самог диктатора, зове стабилократија. Стабилократија је много не само ефикаснији већ и јефтинији начин управљања колонијалним ресурсима. Окупација, рат и директно војно присуство на терену су непотребни. Нема ни људских ни матеијалних жртава, а колонијални диктатори су много ефективнији у експлоатацији колонијалног богатства. Промена диктатора који почне превише да трпа себи у џеп је лако решив проблем. Једина мана стабилократије је тродеценијска потреба за сменом људи у систему који омогућавају власт само диктатора. Тродеценијске измене „системаца“ су кључне за опстанак самог система стабилократије. Из тог разлога су у некадашњој СФРЈ постојали „студенти 68“, у Милошевићевој СРЈ „студенти верзија 1996“, а сада у деспотији Аце Лудака имамо „студенте верзиија 2025“. Као што су међу „68“-ашима били неки Драшковићи и Мићуновићи, међу „96“-ашима разне Чеде и Чедомири, тако нам круна сада у 2025 сервира неке анонимусе који ће одлучивати о нашим животима у деценијама које долазе.

Једина промена у Србији – када до ње уопште дође, биће сами системци. Сам систем (индиректне управе удаљеним колонијама) ће остати нетанут. Неће се променити чак ни „стадо“, навикло да га са времена на време прошетају улицама Београда и напасу деморатијом. Када вас следећи пут неко од дежурних шарлатана позовe на сличан перформанс, ако одете, изаберите не улицу или трг, већ неки паркић са зеленом травом, па се напасите до миле воље. Овце томе и служе.

Једна ствар се Врховном Болеснику ипак мора признати. У одбрану своје деспотије, Аца Лудак је показао како се стварно бори за власт. Поред колониста досељених из Босне, Косова, Хрватске и Црне Горе, Вучић је ангажовао свој најјачи адут за 33 године политичког стажа – ешалоне смрти. Наиме, поред регуларних јединица полиције и жандармерије, Аца Лудак је осим криминалаца косоварског нарко-картела ангажовао и своје омиљене паравојне формације „црвене беретке“.

Овај давно заборављени реликт ратних злочина из „веселих деведесетих“ заблистао је пуним сјајем у екипи Вучићевих сендвичара из пициног парка. Аца Лудак је на србску омладину довео исте оне децоубице са потерница за геноцид и ратне злочине чињене у Хрватској, Босни и Косову. Једини разлог што студенти на јучерашњем протесту нису завршили као младићи у кафићу „Панда“ у Пећи је недостатак тестостерона – и органа задужених за њихову продукцију код студената. Држећи се народне „ум царује, снага кладе ваља“, студентатрија и њихово стадо су „царски“ избегли сусрет са Црвеним Береткама бежећи на Славију да тамо „умују“.

Наша „прекодринска браћа“ и припадници „многострадалног народа“ у црвеним береткама су јасно показала да док су они живи неће бити промене власти у Србији.Да иронија буде већа, регуларна полиција је – уместо да паравојне формације ухапси и протера из Србије са доживотном забраном уласка, физички обезбеђивала Вућићеве ешалоне смрти.

Свака власт је од бога, а бог не даје увек само награде. Србија је и била, и остала једна тоталитарна деспотија где су паравојне формације и ешалони смрти најјачи адут на изборима. Неку народи су слободни, неки не, али и за једно и за друго постоји добар разлог.

Роба, истина, не можеш натерати на слободу – али овце увек можеш прошетати. Испаша није битна, важно је да се само добро изблеје.

Референце

двограмомозгаш је особа са два грама мозга у глави
https://nova.rs/vesti/drustvo/blog-uzivo-protest-u-beogradu-dan-posle-studenti-sami-ocistili-grad-gradjani-prijavljuju-posledice-zvucnog-topa/
https://www.slobodnaevropa.org/a/atmosfera-na-ulicama-beograd-protest/33348785.html
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/arhiv-javnih-skupova-izneo-procenu-o-broju-ucesnika-na-protestu-15-za-15/
https://perisareljic.wordpress.com/2015/03/20/%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%B0/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Masakr_u_kafi%C4%87u_Panda
https://perisareljic.wordpress.com/2025/03/13/%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0/