„Софистицирана примена контроле користи се могућношћу да се људе држи заробљени, а ипак задовољни. Много је боље нагнати их да мисле како је одлазак на вешала њихова властита идеја.” – Anon
- Тема која је у основи свега овде написаног јесте манипулација људским умом.
- Милијарде људи не можете контролисати тенковима на улицама и војницима пред улазним вратима.
- То се може учинити једино политиком „подели па владај” и програмирањем масовне свести (јавног мнења) на начин да верује како је оно што ви желите да учините добра идеја или једина опција.
Аутор: Дејвид Ајк
Психолошки фашизам
Ово је од кључне важности за разумевање начина на који делује манипулација. На пример, рецимо да желите да уведете камере на улице, наоружане полицијске снаге већих овлашћења и ограничавање личних слобода. Не желите да се јавност противи таквој политици. Штавише, желите да она заправо затражи да се таква политика уведе. Шта вам је потребно да се то и догоди? Треба вам више упадљивих, насилних злочина који стварају огроман страх у заједници. Постигните то и људи ће вам куцати на врата са захтевима да се на њихове улице ставе камере, а полицији да више оружја и овлашћења. Проблем-реакција-решење. А има ли бољег начина да се изазове више криминала од стварања друштва богатих и сиромашних који зависе од социјалне помоћи, и да потом започнете с рушењем социјалне државе? Људима се наметне избор између живота без основних ствари потребних за живот и посезања за туђим новцем и имовином. Кад учине ово друго, жртве криминала и масе људи који виде извештаје о криминалу захтевају „да се нешто учини”. Да би се потакнуо овакакав психолошки државни удар користе се сви аспекти друштва.
„Образовни” систем не образује децу и омладину, он је ту да их индоктринира. Исто је и с медијима и оглашавањем. Разне фондације, ослобођене од плаћања пореза, координишу “образовну” политику Елите у школама и на универзитетима у Сједињеним Америчким Државама, а у Великој Британији то делимично ради тајна група позната као All Souls Group. Њени чланови састају се трипут годишње у (како и пристоји) Rhodes Houseu на Универзитету Оксфорд.
Таква је образовна политика осмишљена како би производила клонове система и поборнике светске владе, премда огромна већина наставника и професора то неће увидети. У књизи “Побуна робота” изложио сам један запис из документа који је, вероватно случајно, пронађен 1986. године, а носи назив „Нечујно оружје за тихи рат”. Нека друга верзија наводно се налазила у рукама Америчке морнаричке тајне службе 1969. године. У том документу изврсно се објашњава техника масовног испирања мозга. Верзија коју сам пронашао на ИБМ-овој фотокопирној машини купљеној половно на некој распродаји у Америци, описује политику масовне контроле ума. Овај подугачки и опширан документ потиче из 1979. године, али приказује политику која се проводи још од 50-их година 20. века.
У документу се каже следеће: „Тихи рат… је објавила међународна елита на састанку одржаном 1954.” Билдербершка група се први пута састала 1954.године. Вероватно су методе изложене у документу пронашле надахнуће у Тависток институту за људске односе у Лондону и његовим огранцима. Ево што у документу, између осталог, пише: „Искуство је показало да је најједноставнија метода за коришћење нечујног оружја и придобијања контроле над јавношћу држати их недисциплинованим и без знања о основним начелима система с једне стране, а истовремено их збуњивати, дезорганизовати и ометати стварима без праве вредности с друге стране.
То се постиже:
1. Искључивањем њиховог мозга; саботирањем њихових менталних активности; лошим образовним програмом математике, разраде система и економије, као и дестимулацијом техничке креативности.
2. Упошљавањем њихових емоција и потицањем угађања властитим страстима, као и препуштањем емоционалним и физичким активностима помоћу:
а) непрестаних насртаја и напада на емоције (менталног и емоционалног силовања) кроз сталну присутност секса, насиља и ратова у медијима, посебно на телевизији и у новинама.
б) давања свега што желе – и то у већој мери него што желе – „безвредне хране за мисли” те истовременог ускраћивања онога што им заиста треба.
ц) поновног писања историје и права као и подвргавање јавности настраним креацијама, чиме одвраћате њихове мисли од личих потреба према фабрикованим спољним приоритетима.
На овај начин онемогућује се њихово интересовање за нечујно оружје којим се од чланова друштва стварају “аутомати”, и откриће истог. Општее правило гласи да се у збрци скрива профит; што је већа збрка, и профит је већи. Зато, најбољи приступ је створити проблеме, а затим понудити решења.
Сажето речено:
У медијима: одвраћајте пажњу јавности од правих друштвених проблема и заносите их стварима без икакве стварне важности.
У школама: побрините се да млади не познају праву математику, праву економију, право право и праву историју.
У свету забаве: забаву за масе одржавајте на степену нижем од забаве за децу шестог разреда основне школе.
У послу: држите људе запосленима, запосленима и још мало запосленима, и не дајте им времена да размишљају; вратите их натраг на фарму с осталим животињама.”
Нема то никакве везе с данашњим светом, зар не? Предочени су нам сви главни аспекти државног удара, а ову стратегију на делу гледамо свакодневно. Када нека влада планира увести законе против неке циљне групе као део свог плана да наметне конформизам и укине слободе, процес омекшавања јавног мнења против те циљне скупине започиње месецима, а понекад и годинама пре постојања и најмање назнаке нове легислативе.
Јавно мнење настоји се окренути против циљне групе уз помоћ пропаганде и помно испланираних и осмишљених догађаја. Када се закони на крају изложе јавности, потенцијално супротстављање већ је или смањено у великој мери или је у потпуности затрто. Као пример узмимо казнени закон који је 1994. године увела британска влада. Било је то грозно дело и страшан удар на темељне слободе које се, међутим, кроз Парламент провукло уз подршку готово свих странака.
Једна од њених многобројних мета били су и тзв. “travellers” („путници”) – групе људи који живе у најразличитијим врстама покретних домова селећи се кроз годину с једног места на друго. Медији су их прозвали „New Age” путницима. Они нису савршени (а ко јестe), али пуно тога нам говори начин на који су третирани. У раздобљу од године до године и по пре најаве увођења новог казненог закона, једва сте могли отворити новине или погледати телевизију а да не налетите на причу која би сугерисала да су ови путници „проблем” који захтева „решење”. Полиција је заустављала и шиканирала њихове конвоје на путу од једног места до другог: локалне власти су им одбијале дати допуштење да пређу њихове границе; с гомилањем њиховог беса и фрустрације избијали су и сукоби с полицијом. Све се пратило и приказивало на главним телевизијским прегледима вести. Агенти провокатори повезани с британском тајном службом онде су „закувавали”ствари уз присутност камера, што је један од начина деловања таквих агенција широм света.
Једном кад се негативни догађаји и негативна пропаганда усмере на јавно мнење, на сцену ступају организације за испитивање јавног мнења са својим упитницима. Људи који постављају питања на улици не знају у шта су укључени. Они само постављају питања за која су плаћени да их постављају. Међутим, код истраживања јавног мнења, циљ да се људима понуди оно што наручиоци истаживања желе. Њихова је сврха да то мишљење усмеравају, често притом користећи замршена трик питања како би се дошло до жељеног одговора. Реците људима да 80% становништва верује у нешто, и они с овчијим – беее беее – начином размишљања брзо ће се приклонити и почети у то веровати. Осамдесет посто људи не може бити у криву, зар не? О, може, може – ако су се олако одрекли свог ума. Друга улога испитивања јавног мнења је проверити да ли функционише пропаганда против дотичне циљне групе.
Кад анкете покажу да довољна већина људи сада мисли да је циљна група проблем и да се у вези с тим проблемом „нешто мора предузети”, легислатива (решење) се вади на сто и ставља пред парламент. Овај приступ има још једну предност, а та је да се потенцијална политичка опозиција, оно мало што је има, плаши изборних последица супротставе ли се законима усмереним на „решавање” појединог „проблема” за који сада јавност програмирано верује да се у вези с њим „нешто мора предузети”.
На тај начин врло спорне законске одредбе попут предлога Закона о казненој одговорности (који лишава људе темељних слобода) пролазе кроз парламент и ступају на снагу климањем већинских глава. Када је овај предлог закона постајао законом, изненада су све приче о томе како „путници” представљају проблем ишчезле те се, када је ова књига писана, више нису спомињале.
Поновно ће се појавити када се против „путника” буду планирали још строжи закони. До тада ће се јавно мнење обликовати тако да прихвати законе против других циљних група на Хлитиној листи за одстрел, а јавност ће и даље реаговати попут робота, управо на жељени начин. Осим ако одлучимо преузети контролу над властитим умом. Организације попут Тависток института за људске односе (и њихове братске организације у Сједињеним Америчким Државама, попут Истраживачког института Станфорд и корпорације Ранд) истражују како ће људи реаговати, појединачно или колективно, на догађаје, промене и „трендовске” речи.
Према истраживању које сам прочитао, управо је Тависток осмислио политику „будућих шокова” као средство којим се колективни људски ум бомбардује толиком количином промена, догађаја и контрадикторних информација да се преоптерећује, искључује и постаје сервилан. То се у данашње време збива широм света, а најочигледније у САД-у и Јапану, где се становништву сервира догађај за догађајем како би се испунило страхом и несигурношћу. Циљ је дестабилизација јапанског друштва и слом његовог отпора коренитим променама.
Ове и друге организације намећу многе од такозваних „спонтаних” трендова за којима се поводе млади, а потом их се уздиже до бесвести рекламирањем и контролисаним медијима. Људи говоре о „задњим хировима моде”, а врло се мало запита где су започели и ко иза њих стоји. Чујемо о „моди која хара Америком”, и то је све. Раздобље „Flower Powera” током 1960-их режирала је иста сила која манипулише умом.
ЦИА и Британска обавештајна служба експериментисале су с деловањем дроге ЛСД у 50-им годинама 20. века, пре него што је и пуштена на тржиште. Она је уништила сваку могућност за било какву конкретнију позитивну промену у том раздобљу. Године 1953. ЦИА је управљала целокупном набавком ЛСД-а од швајцерског произвођача Сандоза (чији је власник био S. G. Warburg из Лондона). Касније су то исто учинили са Eli Lilly када су започели да производе ЛСД у Сједињеним Америчким Државама. Људи су били толико омамљени и обманути да су мислили да је ЛСД „оружје слободе”. Неки још увек тако мисле, али нисам баш сигуран да су тако мислиле ЦИА и Британска обавештајна служба.
Техника одвраћања пажње
Све о чему овде говорим може се сврстати у методу „одвраћања пажње”. То је једно од најефикаснијих оружја манипулације ума које се користи против људске психе. Појављује се у много облика. Ако вас држе у заробљеништву, један од начина да се истргнете из њега и побегнете јесте да започнете са одвраћањем пажње. То може бити препирка или свађа међу осталим затвореницима. Кад метеж започне, свачија се пажња, укључујући и стражаре, усредсређује на инцидент. Тиме добијате прилику да се неприметно искрадете. Други очигледан облик одвраћања пажње је техника коју користе тореадори кад усмеравају пажњу бика на свој црвени плашт те на тај начин успевају да избегну властите повреде.
У свету пропаганде и манипулисања умом јавности, овом смо непрестано изложени. Оптужбе против истраживача Новог Светског Поретка за антисемитизам класичан је пример одвраћања пажње. Пажња се усмерава на гласника и његов наводни расизам, те се на тај начин одвраћа пажња од онога што он или она говоре о свом истраживању. Имамо стратегију инфилтрирања „умерених” крила политичких странки док истовремено скровито следимо екстремни план игре. Ово је одвраћање пажње којим се спречава препознавање екстремиста, док они сами своју легитимну опозицију оптужују за екстремизам. С времена на време чујемо за нека „открића” о обавештајним службама, али у колико се случајева ради о стварним открићима, а у колико је таквих случајева реч само о системском пласирању информација како би се људи одвратили од онога што се заиста збива?
Пример: рецимо да објавите књигу чији је аутор „шпијун” који одређене људе разоткрива као стране агенте. Разгласите је на сва звона у медијима над којима држите контролу, а владу наведете да јој се силовито супротстави, чиме јој (књизи) повећавате веродостојност. Људе затим уверите да су имена које открива„звиждач” тачна, чиме стварно уплетене особе ослобађате сваке сумње.
Када желите увести спорне законе или када је влада присиљена открити неке неугодне информације о себи, тада се по правилима одвраћања пажње то треба учинити на дан када знате да ће осванути нека друга велика прича. На тај се начин оно што говорите мање истиче и даје му се мање простора због масовног медијског праћења те друге приче. На дан кад је британски министар спољних послова Michael Howard најавио увођење личих исказница, лојалистичке паравојне групе у Северној Ирској најавиле су прекид ватре у складу с ониме који је договорила републиканска ИРА. Тиме се увелико смањила медијска попраћеност и реакција у медијима на Ховардове исказнице. Не верујем да је то била само случајност, посебно када знамо да су паравојне групе и британска влада у редовном контакту путем тајне друштвене мреже и других канала, независно о ономе што износе јавно. Штавише, тајна комуникација између ИРА-е и њених „непријатеља” британске владе и јавно је откривена.
Покушаји да се два Либијца окриве за постављање бомбе на лету 103 компаније Пан Ам када је убијено 270 људи код Локербија у Шкотској у децембру 1988., још је један пример одвраћања пажње. Ниједан доказ не упућује на Либију. Она је само прикладно жртвено јагње које је послужило за одвраћање пажње са оног што се заиста догодило како би се поткопао Гадафијев режим. Докази прикупљени независним студијама и из документараца јасно упућују на друге блискоисточне везе, ЦИА-у и друге обавјештајне службе.
Према речима тамошњег становништва и новинара, место несреће код Локербија врвело је америчким агентима. Полицијски хирург David Fieldhouse каже да је издао потврде о смрти након што је прегледао 59 тела, али је касније открио да су полицијски досјеи садржавали податке о само њих 58. Чини се да нико не зна што се догодило с телом несталим с пописа. Можда је то напросто било тело које би расветлело догађај и починитеља? И, ако власти нису знале што ће се догодити, зашто су ВИП особе упозорене да не иду тим авионом након што су им места у њему била већ резервисана? Међу њима је био и Pik Botha, јужноафрички министар, и други у његовој пратњи, укључујући и шефа БОСС-а, јужноафричке обавјештајне службе, који има блиске везе с ЦИА-ом и Мосадом. Недуго пре поласка, они су отказали своје резервације за Лет 103 након што им је из обавештајних извора стигло упозорење. Pik Botha је британском бизнисмену Tinyju Rowlandsu рекао да се радило о изворима чије се упозорење напросто „није могло занемарити”.
“Слободна” штампа
Никакав облик овакве манипулације не би био остварив без медија. И опет, само неколицина људи из медија зна да играју кључну улогу у програмирању људских умова тако да следе пут који води глобалној тиранији. Огромна већина новинара нема појма како их и за шта користи. Но, овде бих рекао још нешто. На темељу многих година искуства у медијима и, у скорије време, с друге стране микрофона и нотеса, верујем да су два занимања у којима има најмање знања и животне мудрости – новинарство и политика. Као што сам навео и раније, они су два аспекта исте опсене. Политичари се понашају као да владају светом, а медији извештавају о догађајима као да су политичари глобални доносиоци одлука. На тај начин, стварни надзиратељи могу остати у сенци, неидентификовани и изван свих извештаја.
Постоје и изузеци, па можете срести и врло паметног новинара чији поглед сеже и иза фасаде. Такви знају да су заробљени унутар медијских структура које им значајно ограничавају оно што могу рећи и учинити. Они, међутим, користе сваку прилику да пренесу што је могуће више информација. Упознао сам неколико таквих људи и с њима је уживање разговарати. Када би то, барем, вредело и за остале. Већина новинара у локалним и регионалним новинама и радио станицама су или опортунисти програмирани за ход уз бок естаблишменту без пропитивања (који мисле да их радни стаж у њиховој професији чини животно мудрима), или пак младеж тек изашла из универзитетских клупа која нема искуства о свету и манипулацији која се у њему одвија. Наравно да часних изузетака има, али овде говорим уопштено. Не желим овиме неког или нешто осуђивати, али будући да овакав ментални склоп стоји између збивања у свету и начина на који се информације о њима преносе јавности, важно је знати о филтрацији која се догађа и о природи тих филтера.
Сећам се како сам једне вечери у јужној Енглеској говорио о темама које излажем у овој књизи. У публици је била једна особа над чијом главом као да је стално висио упитник. Испоставило се да је то локална новинарка. Заголицао ме је њен извјештај насловљен „Ајкова стара теорија о Новом Светском Поретку”. „Стара теорија?” Значи ли то да су њене новине о светској завјери писале и раније? Испоставило се да нису. Наслов се односио на тврдњу извештача да оно што сам те ноћи рекао о природи Новог Светског Поретка није ново јер је годинама пре тога Џорџ Буш употребио те исте речи. Да је то изоловани пример размишљања из којег нам долазе наше вести, то и не би био неки проблем. Међутим, он то није.
Могао бих написати читаву књигу о искуствима која сам имао с људима који смело тврде да су новинари, а који су постављали питања и писали чланке поред којих се двогодишња деца чине неизмерно зрелима.
На националном и међународном нивоу, број новинара који свесно манипулишу људским умом далеко је већи од њиховог броја у локалним и регионалним медијима, али он је још увек сразмерно мали. Остали се једноставно приклањају традиционалним структурама и приступима те допуштају да буду изманипулисани, да би напослетку и сами изманипулисали своју публику. Годинама сам радио у информативној редакцији за домаће вијести ББЦ-ја и сви су ми новинари изгледали поприлично искрени. Већина њих бијаху врло драги људи који су волели своју децу и који не би желели да им деца буду изложена централизованој светској диктатури. Међутим, свакога дана они пласирају приче које милионе њихових гледаоца информишу на начин на који то жели чути и видети Елита.
Да изманипулишете људе не требају вам људи који ће стално јурити наоколо попут оних забављача с десетак тањира које врте на штапу. Кад сте једном створили жељену структуру, свако ко долази у ту организацију, на пример новинску или телевизијску редакцију, мора се приклонити и прилагодити ономе што је већ тамо. Ако своје представнике успете угурати на положаје с којих они именују друге на различите функције унутар организације, тим боље, јер простор тада можете попунити клоновима својих ставова и мишљења. Такође, новинари су ту да извештавају о догађајима. Ако можете изрежирати значајне догађаје, новинари ће о њима известити.
Да би то било учињено, под контролом не морате имати сваког новинара; о догађају ће се ионако појавити извештај. У већини случајева попратне информације и додатна објашњења тог догађаја доћи ће из службених извора. Ако сте у прилици, погледајте данашњи преглед вести на ТВ-у и уочићете одакле речи које изговара извештач у огромној већини случајева долазе: из службених извора. То значи да се о вашем изрежираном догађају, било да је реч о „терористичкој бомби” или „економском проблему”, чак и без манипулације иједног новинара, извештава и објашњава – на начин на који то ви желите.
Извештавање о стравичном бомбашком нападу у Оклахома Ситију у априлу 1995. године био је још један пример марионетског новинарства. Каква год службена саопштења била, медији су их сместа објавили и прихватали као готове чињенице без икаквог преиспитивања. У то сам време слушао ББЦ-јев Радио 5 и онде су представили једну даму из неке америчке организације за коју никада нисам чуо. Није било нити једног питања о томе чиме се бави њена организација, ко је финансира или ко и шта иза ње стоји. Новинар који је водио интервју само је поставио питања и допустио јој да без икаквих оспоравања и супротстављања изложи своје „стручно” мишљење о људима за које је она веровала да су починитељи напада. У ББЦ-јевој емисији 1995. године John Humphreys, такозвани водитељ вести „тешке категорије” попут папагаја је понављао став владе о случају Оклахома, прогласивши McVeigha и грађанску војску „унутрашњим непријатељима” пре него ли се суђење уопште одржало. И такви се називају „новинарима”. Да човек не поверује.
Контролисани медији јавности могу подметати исте основне поруке и хипнотизовати колективну свест тако да их прихвати. Ако исте поруке долазе из наоко неповезаних медијских извора, онда мора да су и тачне јер „тако сви кажу”. Баш као што имамо једностраначке политичке системе, тако имамо и оне једномедијске. Човек би можда помислио да су у Великој Британији Murdochov Sun и Independent или Guardian миљама далеко један од другога и да нуде различита мишљења. Међутим, анализирате ли оно око чега се сви они слажу и начин на који функционирају, ниједан од њих не служи као коренита алтернатива ономе што имамо. Сви они заправо говоре исто, само то чине на другачији начин. Најнерадикалнији лист у Британији је управо онај за који се тврди да је најрадикалнији – Гардиан, намењен менталним склоповима које ја називам „роботским радикалима”. Оснивач Гардиановог ривала Индепендентс био је Аndreas Whittam Smith. Он је током времена које је провео на челу тог листа био члан Трилатералне комисије. Политички „избор” је илузија, а такав је и „избор” медија, једно од другог заправо су нераздвојиви.
Масовна хипноза
Највећи утицај медија на људски ум не састоји се толико у појединостима колико у масовној хипнотизи коју стварају исте основне теме које се понављају увек изнова. Већина људи не запажа детаље из новина, а камоли у радиотелевизијским медијима где вам се даје само једна прилика да нешто чујете те се не можете вратити уназад и чути то поновно, а камоли из свега извући још детаља. Те теме укључују критеријуме по којима бисмо требали процењивати себе и друге – шта је вероватно, а шта невероватно, разумно или лудо. У информацијама, овакво бомбардовање наше подсвести из позадине са заједничким „партијским” смерницама, игра најзначајнију улогу у начину на који наша свест и подсвест виде себе и свет. Као резултат тога, медијима допуштамо да програмирају наше мишљење и стварају нашу збиљу. О овоме сам процесу научио јако пуно кад сам био предмет невиђене поруге нације раних 1990-их. Већина онога што су медији о мени рекли било је 100% супротно од онога што сам говорио и писао, али су људи претежно веровали ономе што су им медији сервирали. Исмејавали су ме милиони људи због ствари које нисам говорио и у које нисам веровао. Другим се људима то догађа свакодневно. Масовна хипноза претворила је милионе људи у посматраче света, а не у његове учеснике. Допуштамо да други делују док ми посматрамо и чекамо, гледајући како њих неколицина играју игру која одлучује о будућности људске расе… наше људске расе.
Симболи таквог стања су спорт и бескрајне телевизијске сапунице поред којих смо ми посматрачи фабрикованих живота површних, једнодимензионалних ликова. Често живимо њихов живот уместо свој. И ја волим спорт, а у неким сапуницама и уживам, али опасност се јавља кад је то једино чему се у животу посвећујемо. Као што је 1800-их година речено у једном од Протокола илумината:
„Како масе не би биле у стању спознати зашто су ту и која им је сврха, додатно им одвраћамо пажњу забавом, играма, хобијима, страстима, бљештавим палатама… Ускоро ћемо кроз штампу започети предлагати такмичења у уметности и разним спортовима: та интересовања ће их, на крају, одвратити од постављања нама незгодних питања. Како постају све мање вични одражавати и обликовати властита мишљења, људи ће почети говорити истим тоном као и ми, јер ми ћемо им сами нудити нове смернице за начин размишљања… наравно, све то путем особа за које нико не би рекао да су с нама солидарне.” (Протокол 13)
Кад размишљамо о хипнози, најчешће замишљамо неку особу како лежи на каучу и слуша речи хипнотизера који јој тихо шапуће на ухо. Или пак видимо хипнотизера који групу људи на позорници наводи да раде шашаве ствари пред публиком која се грохотом смеје. Неки чак захтевају да се то забрани јер може бити опасно. То су свима нам познати облици хипнозе. Међутим, не увиђамо да нас суптилно хипнотишу и подстичу да радимо и мислимо шашаве ствари сваки дан у своме животу. Не, сада не лежимо на каучу и не слушамо благе речи хипнотизера, него седимо у фотељи и слушамо уреднике вести, филмске звезде, гласове у рекламама и свакојаке водитеље. Поруке засипају наш свесни и несвесни ум те нас прогамирају да размишљамо онако како то желе контролори и власници медија, банака, фармацеутских компанија, фабрика оружја, нафтних компанија и тако у недоглед. Има ли икога ко сада чита ову књигу и ко још увек верује да је идеја светске завере – с неколицином људи у главној улози који држе контролу над огромном већином – само нека неостварива наклапања? Наравно да нема.
Из књиге „Психолошки фашизам“