Гаврани одлетели у небо
Владимир Величковић
11.Август 1935-29.Август 2019
Величковићева граматика нам је позната: гавранови, жичане ограде усред географског ништавила, вешала, понекад скеле потребне за вешање човека: ружицаста жаришта, разбуктали пламенови и густе масе дима, непрегледни, пусти предели, песак, пространства изгорене, уништене земље, леш без главе; другде, на неком другом платну, глава без тела, пацови који беже, безглави пси, цовеков леш који пада у празнину… када изађемо из платна, његови мириси нас и даље прогоне…
„Покушавамо да умакнемо насиљу смрада, заразе, мемле, али њихово присуство нас не напушта: чујемо звук кљуцања птице која рије земљу у потрази за црвом, вероватно засићеним људским месом; удаљено пуцкетање ватре; шкрипу вешала; тихи крик обезглављеног; звецкање канџи пацова који беже од људи, с трагом њихове крви на брковима…“
Извор: РТС YouTube канал
- Објављено: 14 Април 2019
Влада Величковић
Трка у ништавило
Ја о излазу не бих говорио..
Мислим да у оваквим ситуацијама њега апсолутно нема, он је спутан, он је везан, ја мислим да је то оно што је најдрастичније и најсуровије, када ви некоме вежете оно што је његова способност да се креће, од тог тренутка престаје та активност, тај живот, та динамика коју ми у себи носимо..
То ја покушавам да прикажем и на овај начин, приметили сте да на мојим сликама руке никада нису везане – везане су ноге…