Прича о ФБИ је прича о Хемингвеју – тачније, о начину на који су га убили.
- Ернест Хемингвеј је био Амерички писац и новинар, добитник Нобелове и Пулицерове награде за књижевност.
- Учесник Првог Светског рата, Шпанске револуције, женскарош и велики хедониста, аутор ремек дела као што су „За ким звона звоне“ и „Старац и Море“.
- Према званичној верзији, велики хуманиста, писац и женскарош је извршио самоубисгво – ловачком пушком.
- Званична верзија је рађена по диктату нашег драгог ФБИ.
Аутор: Периша Рељић
FBI: Ернест Хемингвеј колатерална штета
Џон Едгар Хувер, тадашњи директор шпијунске ФБИ је био класичан примерак медиокритета – потпросечне, неталетнтоване особе скривене иза привилегија државног механизма репресије, изузетно љубоморан према свим талентованим, натпросечним особама у које је спадао и Хемингвеј. Егоманијак без икаквог талента, Хувер је био познат по прогањању познатих особа, међу које је спадао и Хемингвеј. Прогањање Хемингвеја је рађено по „црним књигама“ ФБИ и Ал-ЦИА-иде, приручницима насталим у болесним умовима научника Гестапа који се још увек примењују у модернизованој верзији конц-логора као што је Гвантанамо – на води.
Хемингвеј је последњих година био прогањан од стране ФБИ, незаконито су прислушкивали његов телефон, крали пошту коју је требао да добије, мењали му произвољно стање на банковном рачуну играјући своје болесне игрице са умом генија. Хуверов изум је био што су Хемингвеју слали своје агенте да му ноћу улазе у двориште куће и стоје под прозором. Када је Хемингвеј пријавио малтретирање прогласили су га психички болесним, прогласили његове оптужбе теоријом завере и спаковали га у душевну болницу у Минесоти, где су га месецима третирали електро шоковима. Након што су завршили третман струјним шоковима, од његовог блиставог ума није остало ништа. Убрзо након пуштања из душевне болнице највећи Амерички писац је нађен мртав у својој кући. Чињеница да је наводно самоубиство је извршио ловачком пушком, а не револвером или пиштољем поред целе колекције оружја коју је поседовао није изазвала никакву пажњу – све док пола века након тога нису постали јавно доступни фајлови ФБИ.
Мржња медиокритета заштићеног државним механизмом репресије према хуманизму, шарму и таленту великог генија је ипак испливала на површину. Постхумно, са пет деценија закашњења оно што је шпијунска ФБИ представљала као параноју великог уметника у ствари била сурова реалност његових последњих година живота, које је провео као жртва болесних умова ФБИ. Незаконито узнемиравање, прислушкивање, терорисање његове породице и испробавање такозваних психолошких операција су испливале на видело када је близак Хемингвејев пријатељ Хочнер објавио у Њу Јорк Тајмсу чланак о томе. Убрзо након тога званична документација са које је због застаревања скинут вео државне тајне је само потврдила писање медија. Највећи писац Америке је завршио као жртва највећег Америчког медиокритета, Хувера.
Такозване „црне књиге“ – приручници за физичку и психичку тортуру које се још увек примењују над киднапованим особама од стране Америчких тајних служби давно нису никаква тајна. Део приручника за тортуру је давно стигао службама избомбардоване Америчке губерније на Балкану, још пре жуто октобарског пуча. Појединци из „наших“ служби се нису нимало стидили да приручнике за тортуру разделе подобним мафијашима, који су преко ноћи од неписмених наркомафијашица постали експерти за „mind games“ и приморавање на самоубиство људи који одбијају да им плаћају рекет.
Долазак Америчке шпијунске ФБИ у Београд само поставља додатно итање: колико су „наше“ службе стварно – наше? Америчка ЦИА је из Београда руководила рушењем Чаушесковог режима у суседној Румунији. Корени те сарадње тајних служби су остали и као труле јабуке поквариле остатак службе. Слабост наших служби се видела добро и у грађанским ратовима у бившој Југославији, као и приликом агресије САТО* на Србију 1999. Жути октобар 2000 је потпуно креиран од страних служби – управо преко „трулих јабука“ у нашим службама. Стране службе су још за време жуто октобарског пуча заузеле све виталне институције Србије, и преко од њих инсталираних, подобних људи остале ту до данас. Шпијунска ФБИ агенција је само озваничила оно што се до сада радило тајно.
Војни, полицијски и безбедоносни кадар Србије након школовања иде на специјализацију у Америку и Немачку. Добар део тог „нашег“ кадра се током специјализације или потпуно врбује, или преко „пријатељских“ контаката наставља да размењује и шаље податке из наше земље страним службама. Та појава није карактеристична само за Београд и виталне центре у Србији, већ је распрострањена широм наше „краљевине – на води“. Колико је „наш“ кадар стварно наш најбоље се видело приликом ангажовања 7,400 трупа домаћег Гејстапа за разбијање протеста против вашара педерастих, као и у чињеници да остаци некадашње војске Србије служе као јаничари одмењујући Америчке и нато војнике на мисијама УН. Реалност је да је већина наших служби „наша“ само у смислу да се издржава из буџета који ми пунимо.
Степен распада система државе најбоље се види на примеру брадатог бившег министра, који је покупио податке из државних база и продао Американцима, као и бивше саветнице пореске управе која је крала и продала иностраним службама наше податке. Случај је домаћи Гејстапо покушао преко медија у власништву бившег шефа ЦИА да припише хактивистима. Али све је то мање битно, најбитнија ствар је да нам је драги наш ФБИ у Београду. На води – ал’ замало.