- Историја погрешно учи да је фашизам политички систем тоталитарне диктатуре.
- Фашизам је више економски него политички систем, настао спојем интереса државе и крупног капитала који се намеће силом.
- Нови светски поредак је „реформа“ личног у корпоративно власништво, а глобално корпоративно-фашистичко уређење искључује сваки облик независности, личне имовине и слободне воље.
Окупирана Србија је школски пример да корпоративно-фашистичком државном систему припадају не само људи – већ и њихови деца, а постхумно и телесни органи.
Аутор: Периша Рељић
Без маске: корпоративни фашизам
Политички коректна историја погрешно учи да је фашизам политички систем диктаторског уређења. Тоталитарна контрола државе остварује се државним монополом над капиталом, те је фашизам пре економски него политички систем.
Фашизам је по дефиницији спој интереса државе и крупног капитала, који се становништву намеће силом. Кључна метода функционисања тоталитарног система је монопол: над образовањем, информацијама, личним власништвом, здрављем и животом људи.
Нови светски поредак намеће „транспарентну транзицију“ личног и државног власништва у корпоративни посед. Глобални корпоративно-фашистички систем искључује сваки облик независности, личне имовине и слободу воље, избора и говора.
Свеједно лобирањем, корупцијом или уценом, мултинационалне корпорације постављају на власт марионете којима је једини циљ корпоративни профит. Изменама закона и кршењем Уставом гарантованих људских права, становништво постаје колатерлна штета корпоративно-мафијашког система.
- Као и свака диктатура, корпоративни-фашизам почиње укидањем основних људских права. Под маском политичке коректности, теорије завере или цензуром медија – прва на удару је слобода говора.
Глобални корпоративно-фашистички систем по аутоматизму искључује сваки облик независности, личне имовине, слободе воље и избора. Повећањем пореза и такси елиминише се конкуренција крупном капиталу, који свој повлашћени положај трансфорише у предаторски монопол.
Немогућност парирања нелојалној, привилегованој конкуренцији „реформише“ лично, државно и јавно у власништво међународних корпорација. Индустрија, енергетски системи, обрадиво земљиште и сточни фонд прелази у власништво страних фирми – што се финансира новцем грађана.
Заједно са „реформом“ друштва, шири се и корпоративно-фашистички монопол над информацијама, храном, здрављем и личним животом. Свемоћни државни механизам укида основна људска права, преузимајући тоталитарну контролу над људима чак и у сфери породичног живота.
Власништво корпоративно-фашистичког система постају не само приватна имовина људи, већ њихове породице и деца. Врхунац перверзије морбидних умова глобализма је закон по коме чак и људски органи после смрти припадају држави.
Матрикс наших живота састављен је од низа лажи, представљених нам као неоспорне истине – једна од тих илузија је лична својина. Теорија приватног власништва пада у воду када схватимо да смо уместо власници – само најамници наше куће, стана или аутомобила.
Поносни роб који редовно плаћа држави рекет (порез, таксу) може уживати у „својој“ имовини. Оног тренутка када корпоративној држави престану уплате – илузија власништва нестаје заједно са заплењеном имовином.
- Школски пример корпоративно-фашистиког власништва не само над имовином, већ људима, децом и постхумно њиховим телесним органима је окупирана Србија.
Од колевке па до гроба – грађани су у власништву и под тоталитарном контролом свемоћне корпоративно-фашистичке државе. Механизам контролише које ће вирусе убацити новорођеном детету у тело, има монопол над образовањем и тоталну контролу над сваким аспектом живота. Физичка смрт не доноси ослобађање од ропства корпоративно-фашистичкој држави – којој по закону постхумно припадају људски телесни органи.
Корпоративно-фашистички систем законом не само да може забранити школовање детету, већ има моћ разарања породице. Доношењем нових закона, не само да су насилна вакцинаја, ЕУтаназија и трговина људским органима постали легални – већ и законом обавезни.
- Концентрациони логори, робовласништво и апартхејд су такође били легални.
The mind of a slave asks, „Is it legal?“. The mind of a free man asks, „Is it right?“