(т)Ко су наши „експерти“

Матрикс наших живота обликован је скупом лажи представљених нам као неоспорне истине. Знање и експертизам политичара спадају у домен илузије.

Аутор: Периша Рељић

(т)Ко су наши „експерти“

Стање у држави, друштву, култури, економији и индустрији није производ случајности, већ мукотрпног вишегодишњег залагања „експерата“. Стратегија корисних идиота на власти своје савршенство демонстрира на Србији.

Далековидост нато политике се огледа у избору марионета које се смењују на власти. Лумпен пролетеријат без знања и искуства, инсталиран након октобарског пуча 2000-е године је појачан отпацима бившег комунистичког режима. Управо таквој „елити“ имамо захвалити стање у коме се налазимо.

Реалан увид у биографије домаћих политичара и „експерата“ своди се на закључак да осим политичарења и промене фотеља не постоји стварно радно искуство. Промене чланских карти политичких партија, праћене променом фотеља из којих се влада су једини реални радни стаж.

Експертиза режима своди се на дипломе дискутабилног кредибилитета, праћене сумњивим моралним особинама. Политичари са доста „путера на глави“ олакшавају манипулацију од страних амбасада, које нам састављају владу, воде седнице и мењају законе и Устав.

Бившег председника Србије памтићемо не само по томе што је рођен у суседној држави, већ и по историјској чињеници да је његов ујак био оснивач усташке „црне легије“ Јуре Францетић.

Промена режима доноси промену имена, али не и начина деловања. Остајући доследни историјском педигреу, за новог министра привреде Србије постављен је потомак Томислава Сертића, једног од ратних злочинаца коме имамо захвалити за концентрациони логор Јасеновац.

Министар који нам је уништио војску је школарац нато пакта, са специјализацијом у САД и дипломом америчко-немачког Маршаловог центра за безбедоносне студије у Гармиш-Партенкирхену.
Амерички ђак је и Мали градоначелник, који је као Ron-Brown стипендиста за време бомбардовања 1999-е године у Вашингтону дипломирао на смеру економије. Фамозни докторат градоначелник има захвалити „copy-paste“ теоријског концепта др Stifanos Hailemarima из искуства приватизације.

Плагијаторство као начин доласка до доктората отворио је случај министра полиције Стефановића. Серију је наставио Александар Шапић, преводом књиге „Selling and Sales Managment“ аутора Дејвида Џобера и Џефрија Ланкастера.

Диплома гувернерке НБС, Јоргованке Табаковић само је један у низу папира штампаних у приватном Новосадском „Univerziteta Educons“. Факултет је иначе заслужан за добар део режимског кадра – директор Коридора Србије, као и директор рударског басена Колубара су такође дипломци Јоргованкиног факса.
Право стање професора на таквим факултетима најбоље осликава случај професорке Мићиног факултета, која је за Обреновачки потоп окривила – цунами.

Изблајхана Тузланка из Босне је министар и потпредседник у влади – Србије. Њено потписивање уговора грађане Србије до сада кошта 12 милијарди долара, узевши у обзир госпођин рејтинг у злогласној Трилатерали (East West Bridge) то је само почетак апокалипсе.

Случај сада већ бившег министра финансија, Лазара Крстића је најбољи показатељ озбиљности вођења државе. Прво обраћање влади Србије дипломца америчког факултета је прошло наизглед незапаженим захтевом да Крстић:

„жели да ради било шта – разноси пошту и фотокопира документа“

Крстићева понуда за волонтерски рад у влади Србије постала је јасније када је напрасно нестао из земље, поневши са собом документацију грађана и предузећа у Америку:

„Крстић продао наше податке властима САД“ – новински наслов

Србија се налази под принудном управом неуких, немуштих, немоћних и меканих, али – подобних кадрова.

Окупацији страних кланова, рођених у суседним државама имамо захвалити не само за стање у коме се сада налазимо, већ и обећани „бољи живот“, тамо негде крајем 2045-е године.

  • Професор социологије Др Милан Брдар је дао можда и најбољу дефиницију домаће квази-елите:

„за издају своје земље, политичари имају привилегију да пљачкају сопствени народ“