- Први државни пензиони систем основао је канцелар Бизмарк почетком 1880-их година у Немачкој.
- Изнуђени уступак Немачког канцелара социјалистима био је резултат демонстрација радника који су тражили већа права и боље услове рада.
- Уместо већих плата, понуђене су им – пензије као нови одбитак од плате.
Аутор: Периша Рељић
Пензиона пирамида
Бизмарк је изабрао границу од 65 година за одлазак у пензије зато што је то био просечни животни век у тадашњој Немачкој. Бриљантна идеја оснивача пензионог система није била да стварно некоме нешто плати – већ да омогући држави да легално отима од плате цео радни век.
Пензиони фондови од самог свог оснивања су замишљени као пирамидална шема, такозвана „Ponzi’ Scheme“ – Понцијева превара. Систем је замишљен тако да функционише све док је број „улагача“ – оних који уплаћују, већи од броја корисника. Минимална квота за функционисање пензионе пирамиде је 2:2,1 где је за двадесет пензионера поребан 21 радник који уплаћује у фонд.
Илузија је да новац који се уплаћује за пензионо осигурање стоји негде у банци на рачуну – све то иде на исплату оних који су већ провели цео живот радећи за државну „пирамидалну пензију“. Економске кризе, раст незапослености и смањени природни прираштај довели су пензијске фондове до колапса.
Први знаци пуцања „пензионог балона“ су константне уплате из буџета за исплату пензија. Следећа фаза је смањење исплата, које се може постићи девалвирањем вредности валуте или директним смањењем пензија – код нас брендирано као „инвестиција у будућност“.
Трећа фаза су „експертски савети“ за уплаћивање нове пензионе пирамиде – добровољног пензионог осигурање. Ради се о потпуно истој Понцијевој шеми која такође функционише све док је маса уплате већа од количине исплате.
Подизање старосне границе за одлазак у пензију као следећа фаза одлагања пуцања пензионог балона, додатни је доказ да држава не жури да врати паре које је отимала цео радни век. Права сврха система није заслужено уживање пензионера након целог радног века уплате осигурања – већ финансирање државног апарата.
Статистика каже да радник у Србији више времена проведе радећи за државу него за себе. За порезе, таксе и пензионо осигурање радник просечно проведе на послу 201 дан од 365 колико их има у години.
- Третирајући раднике и грађане као своје власништво, држава се према пензионерима понаша као фирма према непожељним радницима. Након смањења исплате увек долази до смањења броја оних којима се уплаћује, што систем спроводи на алтернативне начине.
законом обавезна присилна вакцинација у Србији
Референце:
http://mentalfloss.com/article/31014/why-retirement-age-65
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2015&mm=03&dd=14&nav_id=968573
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:547473-Duze-radimo-za-drzavu-nego-za-sebe
http://www.medrounds.org/encyclopedia-of-aging/2006/01/retirement-age-history-of.html